1. decembar 1904. smatra se danom nastanka službe hitne pomoći u Beogradu, kada je Beogradska opština zavela noćno dežurstvo u opštinskoj zgradi u "Varoškoj ambulatoriji". Građani su zvali na telefon 488. Koriste se zaprežna kola tipa MUNDU iz Beča, jedna za prevoz zaraznih bolesnika, druga za izlazak lekara. Kola su garažirana na beogradskom trkalištu (sada prostor hotela METROPOL).

 

1909. godine donet je "Pravilnik o dužnostima lekara opštinske Centralne ambulante". Siromašni Beograđani lekarsku pomoć dobijaju besplatno, a ostali plaćaju dobrovoljnim prilogom za održavanje ambulante. Na poziv lekar ide isključivo na nesrećan slučaj koji zahteva hitnu intervenciju (davljenje, trovanje, pokušaj samoubistva ili ubistva, teške telesne povrede, prelom kostiju, jako krvavljenje i sl.), kolima, sa bolničarom (previjačom). Dužnost noćnog dežurnog lekara mora obavljati svaki beogradski lekar. U ambulanti dežura i jedan momak čija je dužnost da prima poziv za lekara dok se ovaj nalazi kod bolesnika. Vozni park čine jedan fijaker za potrebe lekara i jedna zaprežna kola – štajervagen, kojim su se prevozili infektivni bolesnici.

1912. - 1913. za vreme Balkanskih ratova vozila "centralne ambulante" prihvataju ranjenike na posebnom koloseku Beogradske železničke stanice (kod starog Monopola), na koji su dolazili sanitetski vozovi i prevozili ih do vojnih i civilnih bolnica.

1915, za vreme okupacije rekvirirana su sva kola, osim jednog fijakera koji služi za prevoz lekara. Teški bolesnici se prevoze u taljigama na senu.

1918. po završetku rata, nije ništa ostalood "Centralne ambulante". Sada joj je glavni zadatak: ambulantno lečenje, kućne posete bolesnicima u toku noći, pružanje prve pomoći povređenima i prevoz bolesnika.

1919. dobijen je prvi sanitetski automobil marke FORD od Amerikanke Rozalije Morton. Obnovljen je vozni park sa dva fijakera i jednom diližansom francuske proizvodnje.

1926. uz zgradu "Cenrtalne ambulante" sazidana je garaža za automobil, fijakere, diližansu, zaprežna kola za prevoz leševa i jedna kola za prevoz stvari za dezinfekciju.

15. marta 1927. opštinski odbor je propisao Statut o osnivanju "Stanice za spasavanje i brzu pomoć u Beogradu", kao posebne medicinske ustanove u gradu.

1928. uvodi se i lice koje dežura na telefonu i koje prima pozive za intervencije. Građani Beograda pozivaju Stanicu na telefon 23 456.

 

Od 1930. do 1935. u Stanici za spasavanje uvodi se neprekidna služba opštinskih lekara, umesto honorarne. Lekari dobijaju nove lekarske torbe za ukazivanje hitne medicinske pomoći na licu mesta, dok se u vozilima montiraju aparati za davanje kiseonika. Stanica ima 4 automobila za prenos bolesnika, i za zarazne bolesnike i 3 putnička automobila za hitne pozive lekara i za brzi prenos bolesnika koji se ne moraju prenositi u ležećem stavu.

1937. Stanica je promenila ime u "Stanicu za hitnu pomoć u Beogradu". Preseljena je u nove prostorije koje je dobila u zgradi Dezinfekcionog zavoda u ulici Franše d´Eperea. U njoj radi: 8 lekara celokupnog lekarstva, 1 nadzornik voznog parka, 7 bolničara i 14 šofera, kao stalno osoblje Stanice. Osim njih, dežuraju još po dva reonska lekara koji rade danju od 7 do 19 časova. Svi radnici dobijaju uniforme. Stanica se oprema za intervencije u požarima i na terenu koji je zatrovan. Za to su nabavljena i naročita vozila OPEL – BLITZ, koja su bila opremljena sa Dragerovim aparatima i azbestnim odelima. Obuka osoblja se sprovodi po planu, ekipa po ekipa.

 

1941. – 1944. u toku Drugog svetskog rata Stanica za hitnu pomoć, raspolagala je sa 6 sanitetskih automobila.

 

20. oktobra 1944. za vreme oslobođenja Beograda Stanica za hitnu pomoć ostala je bez voznog parka.

1. maja 1945. proradio je vozni park od dva ručno sklopljena OPEL – BLITZ-a, koji su služili za prevoz bolesnika i jednog otvorenog džipa, kojeg je koristio lekar.

1946. preko opštine nabavljaju se i prva vozila, 10 sanitetskih ŠKODA.

1950. Stanica za Hitnu pomoć nalazila se u Kumanovskoj ulici br. 5. Lekari na poziv idu sami, bez bolničara.

 

1954. Narodni odbor grada nabavio je za Stanicu 20 sanitetskih vozila tipa FORD i tri ŠEVROLETA. Svakom lekaru pridodat je po jedan boliničar. Bolničari su opremljeni ampuliranim lekovima, zavojnim materijalom, Kramerovim šinama. U svakim kolima nalazi se gumeni jastuk sa kiseonikom. Broj lekara povećan je na 10, s tim što su noću radila dva lekara, a u popodnevnim smenama radili su honorarno angažovani lekari iz drugih zdravstvenih ustanova. Nabavljeni su prvi UKT uređaji. Formirana je hitna ekipa koja obezbeđuje samo saobraćajne nesreće i ulične slučajeve.

1959. i 1960. formirana je komisija za izradu programa stručnog usavršavanja za lekare hitne pomoći. Predavači su profesori Medicinskog fakulteta.

Maja 1960. godine Stanica je preseljena iz Kumanovske ulice u ulicu Franše d´Eperea br. 5. U ovoj zgradi instalirana je automatska telefonska centrala sa 8 priključaka i sa pozivnim brojem 94. Nabavljeno je više putničkoh vozila "Fiat 750" koji su nekoliko godina služili za lekarske intervencije u pedijatrijskoj službi.

 

Januara 1964. došlo je do velikog sudara vozova u Jajincima. Hitna pomoć nije adekvatno reagovala. Zato su nabavljena dva vozila koja su namenjena isključivo velikim nesrećama.

 

4. avgusta 1971. u 21 sat i 30 minuta došlo je do velike železničke nesreće kraj Beograda kod zaseoka Kasapovac 7 km od Vrčina, kada je šinobus naleteo na teretni voz, sa 35 mrtvih i 77 povređenih. Hitna pomoć se pokazala odlično.

1976. grupa lekara ide u velike evropske gradove da radi u njihovim hitnim pomoćima i da podnese izveštaj o tome.

Mart 1991. godine. Veliki političi nemiri u Beogradu. Hitna pomoć radi pod posebno teškim okolnostima zbog suzavca, tuča i sl. Odato joj je priznanje za hrabrost i uspešan rad.

U jesen 1991. počeo je rat u Hrvatskoj. Mobilisani su mnogi tehničari i vozači, kao i lekari.

1997. GZZHMP ima 78 sanitetskih vozila, postaje nastavna baza Medicinskog fakulteta. Objavljuje časopis HALO 94.

1998. – 1999. 78 dana NATO bombardovanja SRJ. Hitna pomoć je stizala prva na mesto udesa kad je bombardovana Radio Televizija Srbije, kineska ambasada, KBC DRAGIŠA MIŠOVIĆ.

2000. obeležile su velike demonstracije i promena vlasti u Beogradu. Ekipe Hitne pomoći su na svim punktovima u gradu. Mnogi automobili su oštećeni, a medicinski radnici lakše povređeni.

2001 -2003 stiže velika pomoć Norveške – sređivanje 40 izraubovanih automobila, 1 300 uniformi, 400 guma za automobile, prva 4 reanimobila, EKG i defibrilatora za sve ekipe.

2003. je promenjeno radno vreme ekipa. Nema više isključivo dnevnih i isklučivo noćnih smena.

2005. je napravljen moderni Call centar sa kompjuterizovanom telefonskom centralom.

2007. GZZHMP prelazi pod ingerenciju Gradskog sekretarijata za zdravstvo. Proširena je dijagnostika. Sve ekipe opemljene su po evropskim standardima. Vrši se permanentna obuka ekipa na lutkama u Stručno – metodološkom centru.